PODIZANJE LAZNE UZBUNE ili ZASTO DRZAVA KOJA IMA SOPSTVENU VALUTU NE MOZE PROPASTI FINANSIJSKI

Paul Krugman: odrzavati drustvo u vecitom strahu od “Propasti sveta”

Profesor i kolumnista Njujork Tajmsa, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju

NEW YORK – Nekada davno, ako je neko šetao i vikao „Bliži se smak sveta“ verovalo se da je otkačen i da ga treba ignorisati. Međutim, ovih dana najbolji ljudi upozoravaju na predstojeću katastrofu. U stvari, praktično morate da verujete u fantazije o fiskalnoj apokalipsi da bi vas ozbiljno shvatili.

Kad kažem fantazije, mislim doslovno. Vašington je proveo više od tri godine u strahu od dužničke krize koja uporno odbija da se dogodi, a u stvari ni ne može da se dogodi državi kao što je SAD, koja ima svoju valutu i u njoj se zadužuje. Međutim, dizači panike ne mogu da se smire.

Pogledajte, recimo, Stenlija Drakenmilera, investicionog milijardera, koji u poslednje vreme ne prestaje da upozorava na opterećenje zbog državnih izdataka. (Kako li se niko drugi nije setio da na ovo ukaže?) Mogao bi da govori o problemima koje ćemo možda imati kroz deset ili dvadeset godina. Ali ne. On izgleda smatra kako mora da upozori na neposrednu pretnju finansijske krize, gore od one 2008.

Ili pogledajte antideficitarnu organizaciju Fix the Debt, koju predvode sveprisutni Alan Simpson i Erskin Bols. Mislim da je bilo predvidivo da će Fix the Debt reagovati na najnoviji budžetski sporazum saopštenjem u kojem pokušavaju da preusmere pažnju na njihovu omiljenu temu. Ali ovoj organizaciji nije bilo dovoljno što je obznanila da su dugoročni budžetski problemi Amerike ostali nerešeni, što je tačno. Morala je da upozori da „odlaganje suočavanja sa dugom znači da ne gasimo vatru koja se u svakom trenutku može oteti kontroli“.

Kao što sam već rekao, dve su zanimljive stvari kod ove vrste proricanja propasti. Jedna je to što proroci nisu razmislili o svojim premisama iako već godinama uporno greše – možda zato što ih mediji i dalje tretiraju sa dubokim uvažavanjem. Druga je što niko, ali bukvalno niko iz apokaliptičkog tabora nije pokušao da objasni kako će se tačno odvijati predviđena katastrofa.

Prosto zaprepašćuje koliko već dugo vika o predstojećoj katastrofi puni naš etar i novinske stupce. Na primer, upravo sam ponovo pročitao uvodnik Alana Grinspena u Wall Street Journalu, koji upozorava da će budžetski deficit izazvati ogromnu inflaciju i skok kamata. A šta je sa stvarnošću niske inflacije i niskih kamata? To je, piše on u članku, „žalosno, jer podstiče osećaj samozadovoljstva“.

Čudno je kako su ljudi koji se obično klanjaju mudrosti tržišta spremni da optuže tržište da greši kada odbije da padne u paniku kao što oni misle da treba. Ali ovde je najčudnija stvar datum: članak g. Grinspena objavljen je u junu 2010, pre skoro tri i po godine – a i inflacija i kamatne stope i dalje su niski.

Da li je onda nekadašnji maestro promenio stav, budući da je toliko dugo toliko i toliko ozbiljno grešio? Nimalo. Njegova nova (i prilično loša) knjiga govori kako „sklonost ka neograničenoj deficitarnoj potrošnji predstavlja naš najvažniji unutrašnji ekonomski problem“.

Za to vreme, što se tiče toliko predviđane i nekad obistinjene dužničke krize: u svedočenju pred Senatom pre više od dve godine, g. Bols je upozorio da će nas najverovatnije snaći fiskalna kriza kroz otprilike dve godine, i upozorio svoje slušaoce: „Samo zastanite na trenutak i pomislite šta će se dogoditi“ ako „naši bankari u Aziji“ prestanu da kupuju naš dug. Ali da li su on ili neko iz njegovog tabora zapravo pokušli da razmisle šta bi se dogodilo? Ne, nisu. Oni prosto pretpostavljaju da bi to izazvalo skok kamata i ekonomski kolaps, kada i teorija i dokazi govore suprotno.

Ne verujete? Pogledajte Japan, državu koja poput Amerike ima sopstvenu valutu i zadužuje se u toj valuti, a ima mnogo veći dug u odnosu na BDP nego mi. Otkad je došao na vlast, premijer Šinzo Abe je praktično proizveo upravo onakav gubitak poverenja kakvog se paničari plaše – to jest, ubedio je investitore da je deflaciji kraj i da predstoji inflacija, koja smanjuje atraktivnost japanskih obveznica. I efekat na japansku ekonomiju je bio potpuno pozitivan! Kamatne stope su još uvek niske, jer ljudi očekuju da će ih Banka Japana (ekvivalent naših Federalnih rezervi) državati na tom nivou; jen nije pao, što je dobro, pa je tako japanski izvoz konkurentniji. A japanski ekonomski rast je zapravo ubrzan.

Zašto onda mi treba da brinemo zbog dužničke apokalipse? Sigurno je neko iz apokaliptičke zajednice, mislite sad vi, ponudio jasno objašnjenje. Ali nije niko.

Tako da kada sledeći put vidite nekog ozbiljnog čoveka u odelu kako tvrdi da se klatimo na rubu fiskalne provalije, ne bojte se. On i njegovi prijatelji su dosad sve ispromašivali, i bukvalno nemaju pojma o čemu pričaju.

http://www.nytimes.com/2013/10/25/opinion/krugman-addicted-to-the-apocalypse.html?partner=rssnyt&emc=rss

Advertisements

One thought on “PODIZANJE LAZNE UZBUNE ili ZASTO DRZAVA KOJA IMA SOPSTVENU VALUTU NE MOZE PROPASTI FINANSIJSKI

  1. Pingback: PODIZANJE LAZNE UZBUNE ili ZASTO DRZAVA KOJA IMA SOPSTVENU VALUTU NE MOZE PROPASTI FINANSIJSKI | BELEŽNICA

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s