SUSTINA SVETKE EKONOMSKE KRIZE JE U ZLOUPOTREBI SUBJEKTIVNE VREDNOSTI DOBARA

Piše: Ljiljana Tatic

Preduzetnici mogu i treba slobodno  -subjektivno- da formiraju vrednost robe kojom trguju. Ta vrednost se, na slobodnom tržištu, uzevši u obzir zakon velikih brojeva, na kraju ipak svede na zakone ponude i tražnje.

Medjutim problem nastaje kada se umešaju države i banke i kada one uzimaju NEREALNU -subjektivnu- vrednost za robu i usluge, na osnovu koje odredjuju količinu novca u opticaju.. Oni pritom koriste multplikatorni faktor koji omogućuje da puste u opticaj tri puta (i više), novca od procenjene vrednosti robe, usluga ili nekretnina. Emitovani novac se uvek plasira kao kredit da bi osigurao ravnotežu izmedju količine dobara i ukupne kolicine novca u opticaju.

Medjutim za izračunavanje BDP -a kao osnnove za utvrđivanje količine novca u opticaju  danas se koristi upravo nekakva subjektivna vrednost robe. Na taj način, ako treba da BDP bude veći, vlast ima mehanizam da odredi da nešto vredi ili košta više i tako poveća vrednost BDP-a  Zašto to vlast radi? zato da bi umanjila procenat JAVNOG DUGA i da bi prikazala građanima da država nije toliko zadužena koliko u stvarnosti jeste.

Marketig i mediji su se potrudili da mi verujemo da odredjena roba vredi mnogo više da bi rashodi u statistici izgledali manji i tako se “pumpa balon” budžetskih prihoda. O tome danas svi ekonomisti pričaju a narod ne razume šta zapravo znači taj izraz.  …. U video prilogu je opisan primer subjektivne vrednosti koji je izneo uvaženi profesor. To  je suština nastanka svetskog finansijskog kolapsa

Profesor Don Boudreauk je demonstrirao subjektivitet vrednosti upoređujući majice sa likovima Če Gevare i Miltona Friedmana. On je zaključio da se vrednost ne može objektivno da utvrdi, pošto je vrednost nečega izražena u samome umu posmatrača. Ja se sa tim ne bih složila u potpunosti jer objektivna vrednost može da se utvrdi i ona jeste  proizvod količine rada ili sredstava koja su potrebna da se neka stvar napravi. Međutim tačno je da je na tržištu vrednost određena preferencijom pojedinaca.
Profesor kaže da je jedan od ključnih uvida u ekonomiji da je vrednost subjektivna. To znači da vrednost dolazi iz ljudskog uma, ne nalazi se u samim stvarima koje vrednujemo. Objasnio je to na primeru majica koje je on sam izradio. On kaže vrednost tih majica onolika koliko su ljudi spremni da plate. Utrošeno vreme i rad je isti  ali ipak on može daproda majice sa likom Če Gevare skuplje nego one sa likom Miltona Fridmana:

“Skoro sam bio u tržnom centru i kupio dve majice i dve nalepnice za njih. Evo je jedna od mojih majica – na njoj je čuveni revolucionar sa Kube, Che Guevara, i još jedna majica, sa jednim od mojih heroja – Milton Friedman. Obe ove majice su me koštale iste količine vremena i novca da bi ih napravio, tako da s obzirom na ono što sam potrošio, sredstva uložena u ove majice su ista.

Ali znate šta, vrednost majice sa Che Guevarom je, zapravo, mnogo viša većini ljudi, od majice sa Milton Friedman. Ukoliko iz nekog razloga Che izgubi naklonost javnosti, vrednost majice sa njim će pasti. Ako vrednost imidža Miltona Friedmana poraste – ukoliko ljudi zavole Friedmana, vrednost majice sa njegovim likom raste.

Suština je da objektivno, fizički – ove majice – ova i ova su skoro identične. Jedina razlika jeste slika spreda. Lepa stvar kod subjektivne vrednosti je da se vrednovanje razlikuje – mene nećete videti na ulici kako nosim majicu sa Che Guevarom, jer mislim da je bio protuva.

Voleo bih da nosim majicu sa Milton Friedman. Zapravo, nestrpljiv sam da je obučem po prvi put. Ja ovu majicu cenim više od drugih ljudi, i to je jedna od divnih stvari kada razumete subjektivnost vrednosti. Važno je razumeti da se vrednost ne nalazi u samim stvarima, nije kao što marksisti ili klasični ekonomisti veruju, da proizilazi iz količine rada koji je utrošen u proizvodnju istog.

Vrednost nije proizvod toga koliko drugih sredstava je iskorišćeno u proizvodnji nečega. U suštini, stvari imaju vrednost samo ako, i samo zato što, ljudska bića žele te stvari. Šta je jača želja za tim stvarima, to su one vrednije.

Klasični ekonomisti, i pored svih izvrsnih otkrića, nisu razumeli subjektivnost vrednosti. Ekonomisti nisu razumeli subjektivnost vrednosti do sredine devetnaestog veka, kada je, naročito Karl Menger iz Austrijske škole shvatio da ljudi plaćaju stvari samo zato što žele te stvari, ne plaćaju za ono što ne žele. Tako da vrednost koja se nalazi u umu ljudi za stvari koje kupuju, ta vrednost se prenosi kroz novac na tržište roba i usluga.

Jedna od implikacija subjektivne vrednosti je da mi ne možete reći da to što ja više volim majicu sa Milton Friedman od one sa Che Guevarom, znači da grešim. To možda nije vaša preferencija, ali jeste moja. I zato što vi ne možete da čitate moje misli, i ja ne mogu da čitam vaše, najviše što možete da uradite je da kažete, ako ja više cenim majicu sa Friedman od one sa Guevarom, onda je majica sa Friedman za mene vrednija. Ako vi preferirate majicu sa Guevarom, moj najbolji zaključak je da je Guevarina majica za vas vrednija od one sa Friedman.

Nijedno od nas dvoje nije u pravu ili u krivu, u nekom objektivnom smislu. Subjektivna vrednost je, prosto, kako nas dvoje procenjujemo vrednost koju pridaje svako od nas ovima dvema majicama. To je jedna od stvari koje pokreću ekonomski svet, imamo drugačije procene drugačijih stvari, i naše vrednovanje izražavamo time koliko smo spremni da platimo.”

Na slobodnom tržištu zaista važe ova pravila koja je profesor izneo. Problem međutim nastaje upravo na tržištu koje kontroliše država. Suština nastanka svetske ekonomske krize je  upravo u zloupotrebi subjektivne vrednosti dobara od strane država i vlada kroz bankarski sistem. Tako je nekim sasvim običnim stvarima, (nekretninama na primer) lažno podignuta vrednost da bi se koristile kao pokriće za davanje nerealnih kredita. Tome su doprinele takozvane REJTING AGENCIJE.

Pošto sam već objasnila da su krediti osnov za emitovanje novca i da oni regulišu količinu novca u opticaju, oni su po sistemu Ponzi sheme doveli do svetske ekonomske krize. Prvo je stvorena ogromna ponuda novca u vidu kredita koji su svima nudjeni uglavnom preko MMF -a, a garancije precenjene. Potom je nastalo prezasićenje i zastoj, jer ljudi, kompanije i države više nisu imali kapaciteta da se zadužuju. Oni sada nisu u mogućnosti ni da otplaćuju kredite. Tako je svet počeo da ulazi u drugu fazu krize, nedostatka novca, jer nema ko da uzme kredit -svi su prezaduženi- Novca danas nema jer  je formula za emitovanje novca DAVANJE KREDITA. Sada smo u toj fazi…

Videopreuzet sa sajta SLOBODA I PROSPERITET ; profesorove navode preveo: Lav Kozakijevicem (libertarijanskim Klub Libek – Beograd)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s